Karl Marx o radu i bogatstvu u kapitalizmu
Ново империјалистичко уређење Југославије
Кривицу за распад СФРЈ сносе, без имало резерве, империјалистичке државе. У Југославији је империјалистички удар на ову земљу био подцењен, па је то изазвало и рат, али и запечатило судбину државе. Економска зависност земље, релативна задуженост Југославије, али и распад Совјетског савеза убрзали су крах Југославије. Заслуге за растакање југославије припадају Њемачкој, мада она тај посао не би могла урадити сама, без сагласности САД.
Да се разумемо, то није она Немачка, чији је рачун био отворен послије пораза 1945. године. То је нова Немачка, са својим новим европским пројектом – Европском унијом и евром, која од свих других европских нација захтева подређивање и довођење у ред, по својој мери, свог географског подручја у Европи. Лицмерном политиком немачких министара иностраних послова Геншера и Фишера, кји су у реторици о Југославији користили крилатице о миру, дало им је кредитбилитет, па се Немачка нашла у улози некога ко одређује светску политику. Како је тада располагала економском, а онда и политичком моћи, Немачка је дошла у позицију да диктира догађаје на Балкану. Дошло је чак време када Немачка, ако се нека земља не покорава њеним „европским интересима“ употребљава и војску и то на веома агресиван начин, као против Србије 1999. године, или за "осигурање" мира у Босни и Херцеговини и у србијанској провинцији Косово и Метохија, где су немачке снаге и данс. Ово са БиХ и Косовом и Метохијом јасно показује да покоравање Балкана није завршено склапањем "Дејтонског споразума".
Тешкоће и протуречности код империјалистичких сила, у односима према другим земљама , ван њиховог миљеа, показују се и у међусобним односима – једне према другој, а за то је најбољи пример конституисање државе Босне и херцеговине, која је конституисана у супротности са фактичким етничким стањем на терену. Разлог за њену поделу је било самоопределење народа. Међутим, ако се вратимо у ратно време, морамо признати да је империјалистичка игра на терену, око раздвајања зараћених народа, само појачавала сукобе и доливала ново уље на ватру, узимала све нове и нове жтве.
Титова грешка је што су два устава, прво онај из 1963. године о широј аутономности република, па онда онај из 1974. године, ударили правне темеље и обавили предрадње за распад СФРЈ. Албанци су још 1981. пробали дићи устанак, али им то није пошло за руком, јер нису имали подршку империјалиста света.
Међутим, вратимо се империјалистичком пројекту државе Босне и Херцеговине, уствари, анализирајмо шта је смисао те државне творевине и какав задатак је дат из вана. Једноставно, жели се зауставити јака српска држава, јер се сматра да Срби са скепсом гледају на Европску унију. Данас се Србији, гле апсурда, подтура да тражи савезника у Русији, уместо у ЕУ, као да Србија у садашњој ситуацији има други избор.
Шта би данас, например, рекла Немачка, када би јој западне силе хтеле да отму источну Немачку? Немачка рачуна бивши ДДР као своје есенцијалне територије, а Србији оспорава право на провинцију Косово и Метохију, која је вековима део Србије. Дакле, империјалисти могу чувати своју територију и то је по међународним стандардима, а мале земље, као Србија, немају право на заштиту свог територијалног интегритета, мада би требало, у поштенијем односу у свету, да га штити Повеља УН.
И у случају потписивања уговора у Вашингтону и одређивања граница Хрватске, било је присиљавања да она одустане од стварања велике Хрватске, што су Хрвати морали да ураде из захвалности империјалистима, који су им помогли коначно у стварању државе Хрватске.
Нажалост, и у случају Србије, али и Хрватске империјалистичке силе користе Титову, без памети, измишљену "муслиманску нацију", али само за дисциплиновање и Срба и Хрвата у парадигма држави Босни и Херцеговини. И одвајање Црне Горе из заједнице са Србијом може се разумети једино као жеља светских моћника да слабе Србију и њену државност. То је разлог за стварање самосталне државе Црне Горе, а не успех квазидржавотворца Мила Ђукановића. На страну то што је велико питање може ли Црна Гора да функционише ка самостална држава, без зависности од Србије. Циљ је јасан – Србија се мора што више ослабити.
Покушај стварања независног Косова светски империјалисти су смислили, такође, да би Србију још више покорили, и да би српски национализам што више утихнуо. Међутим, ни сами Албанци на Косову и Метохији нису свесни да ће се од њих тражити такође да се повинују и слушају диктат империјалиста. Независност ће добити, ако одустану од своје државе, ако УЧК (добровољно) преда оружје, што опет показују да то није држава, јер нема војску, а када се то деси Албанци ће од тих истих сила, које их гурају у отцепљење од Србије, бити проглашени албанском, националном мањином на Косову и Метохији. Али, албанска национална мањина нема више значај као у оној Југославији, већ она империјалистима служи као средство за поткусуривање државних амбиција. Хрватска не сме бити већа него што јесте, мора одступити од афинитета према делу Босне и Херцеговине, где већински живе Хрвати. Србија такође не сме бити велика и у своме националном оквиру, већ сада је подељена на Косово, Републику Српску и Црну Гору. Албанија се не може повећавати на рачун Косова и делова Македоније, ма колико то био сан Албанаца. Ни Мађарска се неће увећавати за део Војводине, делове Румуније и Слолвачке, где Мађари живе као већинска етничка група.
И на Крају треба рећи и то да се националисти у државама бивше Југославије варају, ако мисле да империјалисти одрађују посао за њих, праве им државе. Они то чине само дотле док је то искључиво у њиховом интересу, по њиховој мери и стратешком интересу. За народ у тим земљама није предвиђено никакво материјално побољшање и то не треба ни очекивати. Потпуно је погрешно бити за или против Европе. Не треба ни аплаудирати онима који су против ЕУ и тако себи стварати непријатеље, посебно међу народима бивше Југославије, који говоре истим језиком. Боље је критиковати империјализам, јер је све зло стигло с њим, а они којима није одговарала она "социјалистичка" Југославија, сада виде да садашње стање у овим земљама заслужује предикат марксистички – више него икад до сада.
© KoKa Augsburg, 2007
